Ljubav počiva u Srcu i ona je izvor sve egzistencije

Svi govorimo o njoj, svuda je oko nas, ali da li je ima u nama?

Čovek ne/svesno često govori o onome što nema, za čim čezne, bilo da je to novac, Ljubav, ili… Zašto nema Ljubavi? Pa zato što je ona u Srcu a ono više nije deo naših Života. Ako bi se vodili Srcem ne bismo daleko stigli u ovom Životu?! A da li smo stigli daleko?
Niko nas nikad i nigde učio nije šta je Ljubav. Nismo dobili nikakvo uputstvo o Ljubavi. Kao da je nema, kao da je to tamo nešto daleko i nevažno. A opet se sve vrti oko tog magičnog osećanja. Kako to? Izgleda da još imamo Srca samo nam je ono nekako daleko. Osećamo da bez njega ne možemo.

Samim postavljanjem pitanja „Šta je Ljubav?“ priznajemo da ne znamo šta je ona. Dakle, potrebno je da nam neko kaže šta je Ljubav! Ali, Ljubav je nešto što se oseća. Ona se ne može razumeti ni objasniti. Pošto smo mi društvo razuma, logična posledica je nedostatak Ljubavi.
Ako je ne osećamo je znak da smo već u nedostatku, da smo nepotpuni. Nemamo mira, a kako jednom reče veliki Vladeta Jerotić: Sreća je mir! Dok se Duša ne smiri nismo srećni! Zato tragamo….za izgubljenim? Za svojim bićem/jezgrom?
Srce ili voli ili ne voli, a razum to ne može. Razum ne može osećati. Razum se vodi interesom i on nam služi kao pomoćno sredstvo kako bismo kreirali što lepše iskustvo u ovom materijalnom svetu.

Osećanja su privilegija Srca

Pojam koji je izvor sveg postojanja počinje malim slovom! Ali je našem razumu bitniji pravopis, dok ga Srce oseća velikim slovima. Najvećim.
Danas se reč Ljubav koristi inflatorno – ima je svuda, na svakom koraku. Najviše je koriste oni koji su najdalje od Ljubavi. Što čovek više priča o Ljubavi to je dalje od nje. Nepisano pravilo.

Svo znanje koje steknemo nam služi za kreaciju lepšeg iskustva, pa tako i ovaj pokušaj razjašnjenja šta je Ljubav. Stvoritelj je ostavio svakome da Ljubav oseti ili ne oseti na svoj način. Neko je živi, oseća, a neko se pita „šta li bi to moglo biti?“!

Razum protiv Srca

Ogromna je razlika između percepcija realnosti „kroz Srce“ i „kroz mozak“.
Razum se da manipulisati dok to sa Srcem nije moguće!
Uprkos toga se ljudska zajednica zasniva na razumu koji je proizvod mozga. Srce je isključivo vezano za istinu dok je to za razum sekundarno. Iz toga je jasno vidljivo da je ljudska zajednica konstrukt kompromisa i kalkulacija a ne istine i Ljubavi. Ko se tu može snaći?
Fundamentalna i željena promena življenja bi se sama od sebe dogodila ako bi izvor našeg ponašanja bilo Srce. Šta je prepreka za to?

Nauka o Ljubavi

Pošto smo izgubili osećanja i intuiciju pa ne shvatamo šta je Život, tražimo pomoć nauke.
U Kaliforniji je 1991 godine osnovan HearthMath – Institut kako bi se ispitao uticaj Srca na ljudsko ponašanje i psiho – fizičko ne/dobrostanje. Od tada je taj Institut objavio širok spektar informacija koje potvrđuju da je Srce mnogo više od onoga što izgleda. Utvrdilo se da su srčana čakra i fizičko Srce centralni elementi ljudske psihologije, percepcije i Zdravlja (harmonije) u svim svojim formama. Kad srčana energija (Ljubav) harmonično protiče (Ljubav nije statična, zato nije ničija svojina) onda je sve u redu – u suprotnom nastaje gomila problema.
Aspekt Ljubavi je da ona sve dovodi u red.
Uče nas da mozak sve reguliše, dok je upravo Srce ono što mozgu šalje informaciju da li je nešto u ravnoteži ili nije. Mozak te informacije samo dekodira na svoj način (u stvarnosti Srce mozgu šalje dobro ili loše osećanje).
Kad su Srce, duh i razum u harmoniji ljudi jasnije razmišljaju.

Ljubav je odgovor na sve. Sve izvire iz nje i ona je beskrajna i bezuslovna

Ne postoje neravnoteža ili konflikt koje Ljubav ne može harmonizovati! Da li je to jedini pravi odgovor na nejedinstvo, suprotnosti mišljenja i interesa koji nas svakodnevno ophrvljuju?
Bez dubokog osećanja Ljubavi svaki odnos (prema drugom polu, porodici, znanom i neznanom prirodi, okolini, ..) završava mržnjom/neslaganjem. Ona je beskrajna i bezuslovna. Ne poznaje ako i kad. Ljudska Ljubav je uslovna. Zato i nije prava, zato mi i tragamo za njom jer Srce oseća da nešto nedostaje – da nismo potpuni, mirni. Ako i kad su kompromisi a prava Ljubav nije kompromis. Ona je mnogo više od „ona ili on mi se baš dopadaju“.
Ljubav nije ograničena na porodicu, prijatelje, religiju, …
Osobinu da voli može imati samo onaj ko voli sebe. Tada taj voli sve drugo jer se oseća kao deo svega. Ali mi ljudi često naginjemo ekstremizmu pa egoizam gledamo kao Ljubav.
Onaj ko stvarno voli nema želje ni vremena da sluša objašnjenja šta je Ljubav. Niti ih razume jer oseća da se ne poklapaju. On Ljubav oseća i uživa u njoj a drugi nek tragaju za njom.

Ljubav je prijateljstvo

Kad ljudi govore o Ljubavi uglavnom misle na muško – ženske veze. To je samo jedna forma Ljubavi, ili tačnije rečeno njen sastavni deo. Parovi koji se fizički privlače kasnije mogu razviti i prijateljstvo. Ljubav koja počiva na fizičkoj privlačnosti može proći ali je prijateljska Ljubav večna – nikad ne prolazi. Prijateljstvo povezuje Srca dok Ljubav bazirana na privlačnosti preferira preponski deo. Dobro, mogu biti i obe zajedno, što je idealano. Ali ako je samo zadnje slučaj, sat već otkucava.

Nedostatak Ljubavi

Odsustvo Ljubavi omogućava podele i konflikte, diskutovanje, razjašnjavanje, suprotnosti, nejedinstvo, egoizam, dualizam…Nedostatak Ljubavi je odsutnost naše prirode/suštine. Zato tragamo/čeznemo za njom.
Odsustvo Ljubavi izaziva (ekstremnu) neravnotežu. Ljubav je ravnoteža – apsolutna ravnoteža i spokoj, Ljubav je apsolutna i svepostojeća. Onaj ko je ne oseća nije u skladu/rezonanciji sa postojanjem i zato traga. Oseća nedostatak. Nije spokojan ni srećan.
Mnogi ljudi se osećaju izgubljeno. Oni osećaju prazninu u sebi koju ne mogu da objasne i žude za nečim „nedostajućim“ što rečima ne mogu opisati. To osećanje je široko prisutno i počiva na nedostatku veze „preko“ Srca.
Naraštaj se rađanjem stapa sa životom kakav smo konstruisali kompromisima i kalkulacijama. Srčanost im je nepoznata. Od koga da je vide, koga da oponašaju?
Od malih nogu decu učimo kako da budu pametna i razumna, šta je dobro a šta nije. Zaboravili smo da Srčanost u harmoniji sa razumom čaroliju rađa – pa kako onda nekoga da naučimo nečemu što je i nama nepoznato?
I da nebi bilo zabune o razumu: naravno da nam je potreban, ali ako se osamostali i izađe iz „saveza“ sa svesti koja nam služi kao orijentacija, on postaje izvor egoizma i drugih loših osobina koje krase „modernog“ čoveka. Samom razumu (egoizmu) su dostojanstvo i ponos nebitni pojmovi a oni su osnova Ljbavi prema sebi i svemu oko sebe.

Ljubav nema formu

Forma teksta nije po pravilima? Srcu je sadržaj neuporedivo važniji od forme. Sadržaj daje lepršavost i lakoću a forma sve ograničava i sužava.
Život nije pravilo. Ljubav i Život nisu forma,pravilo ni kompromis. Život i Ljubav su jedno te isto. Zato što mislimo da su to dve različite stvari nismo u rezonanciji, skladu i harmoniji. Zato se „borimo“ protiv sklada, nama nevidljivih zakona i Prirode. Neko/nešto je uspostavio pravila Života koja su iznad ljudskih i samo Srce može da ih se priseti.

Svo postojanje je emocija – Ljubav. Priroda je emocija. Biljke i Životinje vole pažnju, kad im Priroda (Čovek) obrati pažnju. Mi, ljudi, to ne vidimo pa to za nas ne postoji. To može samo da se oseti. Naš razum to ne oseća. Ljubav je ravnoteža i harmonija. Ljubav je sve. Ako nešto nije Ljubav, ne osećamo se dobro i tražimo grešku.

Pojmovi koje Srce piše velikim slovima ćemo i mi u Somaviti pisati velikim slovima: Ljubav, Život, Srce, … Pravom Životu je sadržaj važniji od forme pa i nama. Dozvolimo Srcu da se razmahne.

Živimo u „formi“ i tražimo Ljubav gde ona ne stanuje. Ljubav/Život je u Srcu.