Radoznalost i želja za učenjem su potcenjene osobine uspeha.

Šta je potrebno deci da razviju svoj potencijal u potpunosti? Šta je potrebno da bi prihvatili čarobni potencijal raznolikosti i da sebe istinski zavole? Šta je potrebno da se istinski raduju učenju?
U stvarnosti je veliko čudo sa kojom otvorenošću mi dolazimo na svet. Ne postoji ništa što je tako otvoreno za sve kao dete. Ono što mi uvek želimo ali nam ne uspeva je da očuvamo ono najvažnije što dete sa sobom donosi na ovaj svet: svakako je to otvorenost, svakako je to radoznalost za novim, ali ono što je osnova svega je želja za učenjem. Ta želja je najveće blago koje svaki čovek sa sobom donosi na svet. Ta želja je dakle prirodna ali je mi moramo očuvati jer naš način života potiskuje prirodu. Ne možemo znati šta će biti potrebno za život za, recimo, 30 godina – ako je želja za učenjem nestala tada izgledi nisu ni malo ružičasti. Čovek/društvo je u stalnom razvoju i ako želja za učenjem nestane preostaje samo proklinjanje loše sudbine. Zbog toga je neophodno da otkrijemo šta to može uticati da se ta želja ugasi kod nekih/dosta ljudi. Na početku je ona tu i onda dete polazi u školu i ona nestaje. To nije prirodni zakon i očigledno se nešto dogodilo što nije bilo dobro. U suštini želja za učenjem nikad ne nestaje sve dok se osoba vidi kao subjekt kreiranja sopstvenog puta. Ona odmah nestaje ako dete nešto mora da uči što nije u njegovoj prirodi. Znači ako dete pretvorimo u objekat vaspitanja, obrazovanja, očekivanja ili ocenjivanja, tada se dete ne doživljava više kao dizajner svog sopstvenog procesa učenja -. ono se podučava, ono se ocenjuje, ono se prinudno uvodi u sistem a to je ekstremno bolno kao što znamo – tada nestaju radoznalost i radost učenja novog. Kad dete oseti da je pretvoreno u objekat i dalje prinuđavano, jedna od reakcija je: “glupa mama, glupi učitelj”, i tada se ne sučeljavaju više subjekt sa subjektom (osoba sa osobom) već subjekt (učitelj) sa objektom (đak) i u takvim okolnostima se niko ne može stvarno razviti – objekat se ne može razvijati – i dete počinje da uči kako druge da učini objektom njegovog podučavanja, ocenjivanja, namera, ciljeva. Oni koji to posebno dobro nauče postaju rukovodioci i preuzimaju važne pozicije u privredi, politici ili medijima. I tako stvaramo kontrolisani svet u kome nema iznenađenja i radosti. Tako deca u školi gube mnogo onoga što će im u životu trebati. Nestaju strast i spontanost – preduslovi radosti. Strast je zagriženost za nešto što privlači naše srce. Posvećenost koja bi dala rezultate – ispunjenje. Ali mi moramo biti razumni i normalni kao i svi drugi – i tako rano odustajemo od sebe i svojih snova.

Postajemo normalni kao svi drugi

Šta je učenje?

Pravo pitanje je: šta je učenje?
Učenje nije moranje. Učenje ne sme biti moranje. Pravo učenje ne možemo trenirati, jer je pravo učenje saznavanje novog a treniranje je sticanje automatizma – utvrđivanje već naučenog. Pravo učenje ima puno zajedničkog sa emocijama. Ako radimo nešto što volimo, što nas raduje, što se poklapa sa našim talentima i sklonostima, onda motiv za dalji proces učenja dolazi iz nas samih a ne spolja. Tada učenju pristupamo sa radošću i strašću i na taj način možemo sve naučiti. Tako smo naučili da pužemo, da hodamo i da govorimo. Niko nije morao tome da nas uči – sve to smo naučili jer smo mi to hteli. Sve je odlično funkcionisalo i puno smo naučili. Onda su počeli da od nas traže da nešto naučimo – takvo učenje je vezano sa emocijama jer su nas učile majke, učitelji koje smo voleli, …i mi smo hteli da im se svidimo. Već rano smo naučili kako da se ponašamo da nas neko voli. Postoji još jedan vid vezivanja učenja i emocija – kažnjavanje, nagrađivanje i ocenjivanje, pohvale od majke i oca, … Algebru ili strane jezike tada učimo da bismo dobili nagradu i pohvalu i izbegli kaznu – osudu. Tu smo naučili kako treba da se ponašamo da bi bili nagrađeni – tada je naučeno nus proizvod.
Da bi naučeno dugo ostalo na raspolaganju nije dovoljno da se vežba – ono mora biti vezano sa emocijama/oduševljenjem – kao vožnja bicikla ili auta.
Naučeni smo da je za učenje potreban napor. Ako posmatramo trogodišnjeg dečaka koji pravi kulu od peska, možemo videti da je njegova unutrašnja potreba da napravi najveću i najlepšu kulu koju može a ne neku koja ne liči ni na šta. Što znači da sva deca imaju unutrašnji impuls da to što rade rade na najbolji mogući način. Ne mora niko da ih primorava da rade i istražuju sa oduševljenjem. Nameće se pitanje gde i kad to oduševljenje nestaje i prelazi u programiranje.

Tekst je preuzet sa Nemačkog portala i usklađen.